Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Go­spo­đin­dan je kraj žar­kog lje­ta. Što je ko uhva­tio, uhva­tio je. Uhva­tio sun­ca. Ne­be­ske ja­re. Ko­li­ko ko pro­klju­čao. Na­šao no­ve klju­če­ve. Za no­va pi­ta­nja, no­ve pro­sto­re. Lje­ti sla­bi­je ra­di in­te­lekt, sit­ni­je in­te­lek­tu­al­ne pro­ce­du­re još sla­bi­je, ali unu­tra­šnja va­tra mo­že sa­svim do­bro da ra­di. U bi­ću mo­že da se po­kre­ne va­tra, kao od­go­vor na ne­be­sku va­tru.
Lje­ti da­kle mo­že da se de­si ono što ne mo­že u dru­gim go­di­šnjim do­bi­ma. Ali, tek s je­se­ni, svi­jest po­či­nje to da raz­ot­kri­va, i kri­sta­li­še u sa­zna­nja.
Kad re­koh da su in­te­lek­tu­al­ne pro­ce­du­re sma­nje­ne, to sa­mo upu­ću­je na pri­ro­du ener­ge­ti­ke. Pu­na ener­ge­ti­ka sa­svim od­ba­cu­je in­te­lek­tu­al­ne pro­ce­du­re kao ne­po­treb­ne i in­fe­ri­or­ne. Za­to smo ja­ko osje­tlji­vi na sig­na­le ko­ji nam na­ja­vlju­ju kraj lje­ta. Bri­ge poč­nu br­zo i la­ko da nas osva­ja­ju. Kao da gu­bi­mo imu­ni­tet. Raz­nje­žu­je nas po­žu­tje­li list. Du­ša po­sta­je bol­no osje­tlji­va na pro­la­znost.
Ma­la je Cr­na Go­ra, i za­to se la­ko uz­bur­ka. Ona je već odav­no iz du­bi­ne sva uz­bur­ka­na, ali i na to se lje­ti po­za­bo­ra­vi. Do­la­zi se u Cr­nu Go­ru sa svih stra­na, i u njoj se uz po­moć sun­ca i mo­ra osje­ća pu­ni­na. Ze­mlja u ko­joj se li­je­po i bez­bri­žno ži­vi. Tu­ri­sti, na­rav­no, osta­vlja­ju svo­je bri­ge u svo­jim ze­mlja­ma, i do­la­ze u Cr­nu Go­ru da bu­du bez­bri­žni i ve­se­li. Eto, re­ci­mo, zbog če­ga se po­pra­vlja op­šte ras­po­lo­že­nje u Cr­noj Go­ri to­kom ljet­nih mje­se­ci.
Šta je- tu je. Sad ka­da se od­li­va to­li­ka bez­bri­žna ener­gi­ja iz Cr­ne Go­re, kad ne­mi­nov­no mo­ra­mo osta­ti sa svo­jim mi­sli­ma, u po­lu­i­spra­žnje­noj Cr­noj Go­ri, od ko­je se po­la­ko uda­lja­va i sun­ce i mo­re, mno­go je te­že. To jest, bli­ži smo re­al­no­sti. Ko­ja od nas mo­že na­pra­vi­ti bes­po­moć­ne fan­ta­zi­je.
Tek da­nas ču­jem da je pre­mi­nuo Slo­bo­dan To­mo­vić - ro­đe­ni mi­sli­lac, sko­ro pje­snik. On bi bio fi­lo­sof i da ni­je gle­dao ško­le. Nje­gov en­ci­klo­pe­di­zam, mo­žda je uma­njio nje­gov fi­lo­sof­ski eros ka pr­vim pi­ta­nji­ma. Ri­jet­ki su oni kod ko­jih uvi­jek, kao što di­šu, ra­di du­hov­ni po­riv ka pr­vim pi­ta­nji­ma. Či­ni mi se da je to kod nje­ga bi­lo usa­đe­no na­sle­đem.
Jed­nom mi je re­kao da se Nje­go­šem ba­vio, jer je nje­go­šev­ski du­hov­ni pro­stor bio do­bar me­dij da i sam ka­že slo­bod­nu mi­sao. U ta­da­šnjoj Cr­noj Go­ri ko­ja je bi­la uko­ri­če­na ko­mu­ni­stič­kom ide­o­lo­gi­jom. To­kom nje­go­vog vi­je­ka pro­šlo je na­šim na­ro­dom ne­ko­li­ko ide­o­lo­gi­ja. I sva­ka je uzi­ma­la da­nak. Do ove po­sled­nje, u ko­joj su nam se da­ni naj­vi­še skra­ti­li. I lju­di se po­gu­bi­li.
De­mo­krat­ska eman­ci­pa­ci­ja u sa­vre­me­noj Cr­noj Go­ri shva­će­na je kao ra­za­ra­nje sva­kog do­ma­ćeg auto­ri­te­ta. Auto­ri­tet u Mon­te­ne­gru se in­sta­li­ra kao ne­ki po­re­dak ko­ji se na­me­će sa stra­ne, a ko­ji ne pod­ra­zu­mi­je­va ni­ka­kav unu­tra­šnju vri­jed­nost u na­ro­du ko­ji se pre­va­spi­ta­va. Za­to do­ma­će kul­tur­ne i du­hov­ne vri­jed­no­sti, tim po­ret­kom, tre­ba sa­svim mar­gi­na­li­zo­va­ti. Sve je to ni­šta za tu evro i NA­TO mje­ru, ko­ja ras­tu­ra ostat­ke sr­ca ovo ma­lo na­ro­da što je osta­lo.
Ne­ko­li­ko tek­sto­va ko­je sam na­pi­sao o Nje­go­šu pi­sa­ni su da po­ka­žem pje­sni­ko­vo ži­vo pri­su­stvo u Cr­noj Go­ri, ko­ja se ras­pa­da u po­le­mi­ci ko­ja je uda­vlje­na čim je po­kre­nu­ta. U ova­ko pro­jek­to­va­noj Cr­noj Go­ri ne­ma mje­sta za Nje­go­ša, ne­ma mje­sta ni za po­le­mi­ku ko­joj su da­ti te­ški raz­lo­zi, a jed­nim po­te­zom od­u­ze­ta mo­guć­nost su­o­ča­va­nja i jav­ne ar­gu­men­ta­ci­je. Ta­ko su i slo­bod­ni lju­di po­sta­li su­vi­šni, jer sve pro­jek­to­va­ne po­slo­ve mo­gu da po­za­vr­ša­va­ju do­ma­ći me­di­o­kri­te­ti, i Cr­nu Go­ru da pre­se­le u ni­šta.
Ali, ipak, ne mo­gu da osta­nem s de­pre­siv­nim mi­sli­ma, i s de­pre­siv­nim pred­sta­va­ma. Ka­žem, ima još va­tre u na­ma. Ne­ka slu­ge, ko­jih ima do­sta, oba­vlja­ju svoj po­sao, ne­ka pu­tu­ju u sa­mo­po­ni­šte­nje. Osta­će ka­me­nje. Ko­je se ne da mi­je­si­ti kao i dru­ga ze­mlja.
Iako je čo­vje­ku od du­ha po­ni­že­nje da se ba­vi ak­tu­el­nom dru­štve­nom kri­ti­kom, ali s ob­zi­rom na du­bi­nu po­ni­že­nja u ko­je je upa­la Cr­na Go­ra, na­rod, nje­go­va kul­tu­ra, ci­je­lo du­hov­no na­sle­đe, čo­vjek mo­ra da ula­zi u tu ka­lju­gu, pa sve da je svje­tlo­no­sac.
Ra­di neo­p­hod­nog ra­zu­mi­je­va­nja osnov­nih pi­ta­nja, tre­ba do­da­ti: su­prot­sta­vlja­nje re­ži­mu još ni­je po­u­zdan znak slo­bo­de po­je­di­na­ca. Po­u­zdan znak slo­bo­de ja­vlja se kad sam re­žim uvi­đa sop­stve­na ogra­ni­če­nja, laž i ide­o­lo­ške ma­ni­pu­la­ci­je, pred po­je­din­ci­ma ko­ji ga raz­ot­kri­va­ju. Ka­ko je re­če­no: Će­ra­će­mo se, Bo­že zdra­vlja!
Da, pri­bli­ža­va nam se je­sen. Od Cr­ne Go­re se od­mi­če sun­ce, a pri­mi­če cr­na ru­pa. A, ko je vi­tez? A Bo­že prav­de!
(Autor je knji­žev­nik)